Modna dizajnerka. Diplomirana istoričarka umetnosti. Dobitnica ovogodišnje nagrade Elle Style Awards za najbolju dizajnerku. Aleksandra Lalić, zatvorila je 44. Beogradski Fashion Week, revijom u Rajićeva Shopping Centru. O njenim kolekcijama se priča. One su drugačije, posebne i kao takve primećene su i u svetu, bilo zbog materijala koji je korišćen ili zbog priča koje nose. Modeli od kose koje je napravila 2011. godine izazvali su brojne komentare, a danas se mogu naći u Centralnom muzeju u Roterdamu.
Ovu umetnicu inspirišu uspešne žene, a nova kolekcija koja je zatvorila Beogradsku nedelju mode inspirisana je likom i delom Ksenije Atanasijević, prve žene doktora nauka u Srbiji. Kolekcija nosi naziv njene doktorske teze “Brunovo učenje o najmanjem”. Ksenija Atanasijević bila je borac za ravnopravnost žena, a Aleksandrina revija nosila je tu snažnu poruku. Na pitanje na koji način je to uspela da prikaže u svojoj kolekciji i da li smatra da takav problem postoji i danas, odgovorila je:
“Mislim da pre moje prezentacije mogu da nose takvu poruku, nego same kolekcije. Prezentacija pokazuje ono o čemu sam ja razmišljala, čime sam bila obuzeta u vreme kada sam pravila kolekciju. Sama kolekcija parodirala je popularna shvatanja ženstvenosti, tj. neke od njenih karakteristika: krhkost, nesamostalnost, potreba za zaštitom. Zato sam žene obujmila ogromnim komadima odeće, Swarowskim i preskupim naočarima kako bih istakla materijalne simbole zaštite i posedovanja od strane onog ko poseduje moć. Da, i kada je ne osetite na svojoj koži, neravnopravnost srećete na svakom koraku”.
“Što se tiče same forme, kolekcija se sastoji iz voluminoznih komada, gornjih delova sa naglašenim ramenima, gabaritnih silueta, izvedenih od čvrstih vunenih tkanina. Ispod njih haljine, bluze i kombinezoni od najfinijih nežnih svila. Gornji delovi su izvedeni po uzoru na krojeve trenerki s kraja osamdesetih, početka devedesetih. Samu kolekciju važno je posmarati u kontekstu lokalnih društvenih kretanja, jer tada ona nameće temu (ne)ukusa, pri tom, ne samo estetskog, već etičkog.”
Reviju nije pratila muzika, kao što je uobičajeno, već dramski tekst koji je napisala Marija Ratković, dramaturškinja i autorka filma “Jedna i po žena, svaki dan”, u izvedbi glumice Vesne Paštrović. Marija Ratković uspešno je prikazala ne samo život Ksenije Atanasijević, već svake ambiciozne i uspešne žene koja čak i u 21. veku zbog svojih kvaliteta i zasluga biva okarakterisana kao nečija ljubavnica.
“Profesor Petronijević često kaže, doduše ne javno, već više po kabinetima, po hodnicima i kafanama, među profesorima, muškim uglavnom, možda i pred kojom ženom, kojih nema puno, po kabinetima, po hodnicima i kafanama, da bih mogla biti njegova naslednica. Oni kažu. One kažu, svi kažu- njegova ljubavnica”, samo je deo ovog dramskog teksta koji je dirnuo sve prisutne na reviji.
Ksenija Atanasijević diplomirala je 1922. godine čistu filozofiju sa klasičnim jezicima. Između dva svetska rata bila je profesorka na Univerzitetu u Beogradu. Njen život pratili su naslovi žute štampe, a njena dostignuća komentari da je “pametna kao muško”. Bila je borac protiv fašizma. Njeni radovi prihvaćeni su širom sveta. Umorna od borbe za normalan život u Srbiji izjavila je “Na svojoj strani, osim istine i zakona, nisam imala ništa više”.
Ne treba da bude čudno što je jedna bitna žena motivisana uspehom druge bitne žene. Aleksandra Lalić jedna je od dizajnerki koja oseća profesionalnu odgovornost da poboljša modnu scenu u Srbiji, i hvala joj na tome.
