Serija “Emili u Parizu” već danima je najgledanija serija na Netfliksu i bura oko nje se ne stišava. Tako se javio i nemali broj samoprozvanih filmskih kritičara da nam objasni kako su posle deset minuta gledanja dobili napad hipertenzije nakon čega su morali da prekinu ili su nastavili samo letimično neprateći radnju uz andol protiv glavobolje koji su dobili od serije, ali su za tih deset minuta uspeli da zaključe sve najgore o njoj. Odmah da razjasnimo, ako želite da vidite stvaran Pariz, realan život i autentične odnose, isključite televizor.

Jedna od kritika na koju ćete najčešće naići kada je ova serija u pitanju je da je prepuna klišea i stereotipa. Zašto nam toliko smetaju klišei? Da, protagonistkinja jede kroasane i nosi beretke, ali zar se ne bi slično ponašala i svaka devojka koja se tek doselila u Pariz? Da, ulice su čiste i ne viđamo na njima prosjake i demonstracije, ali moramo da podsetimo sve kritičare da nisu pustili dokumentarac, već igranu seriju. Da, serija se poigrava sa stereotipima vezanim za Francuze i Amerikance, ali zar ne gradi gotovo svaki narod humor upravo na sličnim stereotipima? Da li bi onda trebalo da kritikujemo sve filmove u kojima se junakinje bude našminkane, imaju lepše stanove nego one koje bi realno mogle da priušte i sve srećne završetke?

Da, u stvarnosti je mnogo više sirotinje, bolesti i nesreće nego na filmu. To je uostalom i jedan od razloga zašto gledamo filmove. Ljudima je nekad potreban optimizam, beg u neki šareniji, veseliji svet sa srećnim krajem.

Postavlja se pitanje šta savremeni gledalac želi od televizijskog, filmskog, književnog, dramskog ili drugog sadržaja. Zašto smo postali toliko kritični? Da li nam odgovaraju samo sadržaji koji nas teše da nismo jedini nesrećni, usamljeni, neshvaćeni, koji nam pokazuju realne slike, brige i patnje sa kojima možemo da se poistovetimo ili čak osetimo olakšanje što je nekima drugima gore nego nama? Da li mi onda u stvari želimo samo rijaliti?

Ne bismo mogli da se složimo jer upravo popularnost ove serije govori suprotno. Kritičari podsećaju autora da je ovo 2020. godina. To je valjda argument da više ne mogu da prave serije sa lepim ljudima i gradovima, savršenim kadrovima, smelim autfitima i romantičnim susretima.

Da, ovo je 2020. godina, godina u kojoj je svet stao, uplašio se, maskirao se, gledali smo mesecima snimke iz bolničkih kreveta, plašili su nas fotografijama mrtvačkih sanduka, uplašili smo se zagrljaja i poljubaca, lišeni smo proslava. Očigledno je nekima teško da nakon toga gledaju savršeno doteranu Emili koja u štiklama hoda jednim od najlepših gradova sveta a da pritom ne brine o Makronovim reformama i ne razmišlja o jačanju islamskog ekstremizma i islamofobiji. Mi naprotiv uživamo da je gledamo. Želimo što više Emili. Želimo svi da budemo Emili. Želimo da putujemo u Pariz, da se zaljubimo u zgodnog komšiju, da sarađujemo sa najluksuznijim francuskim brendovima. I zato hvala Darenu Staru i jedva čekamo sledeću sezonu.