Dokumentarci verovatno nisu vaš prvi izbor kada birate film za kišno veče, ali njihov značaj prelazi granice umetničkog. U vreme kada se sve manje čita i sluša, a sve više gleda, kada nemamo vremena da istražujemo mnogo o temama koje nas interesuju i odlazak u biblioteku je postao prava retkost, dokumentarni filmovi omogućavaju nam da na zanimljiv način u samo sat ili dva saznamo više o važnim temama. Upravo zahvaljujući dokumentarcima ljudi širom sveta odlučuju se na različite promene, poput svoje ishrane, a ovi filmovi neretko su bili zaslužni i za stvaranje raznovrsnih pokreta i društvenih promena.

Boris Malagurski svakako je najpoznatiji domaći dokumentarista koji već deset godina snima filmove o političkim, ekonomskim i društvenim temama koje prikazuje širom sveta. Nakon školovanja u Kanadi, inspirisan domaćim temama, vratio se u Srbiju, ali mu je upravo iskustvo života na Zapadu olakšalo da svoje filmove predstavlja i stranoj publici. Njegov najnoviji film “Težina lanaca 3” prošle jeseni je svetsku premijeru doživeo u Čikagu, a ove nedelje stiže i pred domaću publiku. Nakon beogradske premijere u Kombank dvorani 2. februara, film će se naći i na repertoarima bioskopa širom Srbije, a autora očekuje turneja jer voli da na premijerama upoznaje svoju publiku.

Film “Težina lanaca 3” se bavi ekološkim, ali i ekonomskim temama, objašnjava njihovu povezanost, predstavlja kakve su nam sistemske promene potrebne kako bismo živeli u kvalitetnijem društvu, ali i na koji način sami možemo doprineti promenama.

Verovatno da svaki mladi režiser na svetu sanja o Holivudu, radu sa najpoznatijim svetskim glumcima, međunarodnoj slavi i glamuroznom životu. Ti si živeo u Kanadi, ne toliko daleko od Amerike i američkog sna, a odlučio si se za rad u Srbiji i snimanje dokumentarnih filmova prvenstveno o našim prostorima u čemu nema mnogo glamura. Zbog čega?

Mnogi filmski umetnici provedu radni vek u Los Anđelesu i nemaju priliku da upoznaju holivudske velikane poput Olivera Stouna, a ja sam imao tu čast da ga intervjuišem na brdovitom Balkanu. Umetnost nije geografski uslovljena, a put do zvezda počinje iz najdubljih motiva za stvaranje umetničkih dela. Oni za mene nikada nisu uključivali ni slavu ni glamur – crveni tepih je privlačan, ali do njega se dolazi i iz Subotice, u kojoj sam rođen, i Beograda, u kojem trenutno živim. Kao što je Marks svojevremeno govorio da su filozofi oduvek tumačili svet, a stvar je u tome da se on promeni, sličan pogled imam na umetnost. Nepravda je ta koja me je motivisala da snimam filmove u želji da iza sebe ostavim bolje društvo, a takav život, bez obzira da li ima slave i glamura, nema cenu.

Tvoj najnoviji film bavi se, između ostalog, zagađenjem životne sredine. Zagađenost vazduha je već nedeljama glavna tema u medijima. Da li je zaista zagađenje sada veće nego ranije ili smo tek sada počeli da se bavimo ovom temom?

Zagađenost vazduha iz godine u godinu mahom raste zbog činjenice da živimo u ekonomskom sistemu koji zahteva neograničene resurse da bi opstao – a resursi su ograničeni i njihovo sve veće eksploatisanje uništava našu životnu sredinu. Kao zemlja ograničenog do nepostojećeg suvereniteta, Srbija je u zaostatku za razvijenim svetom u proizvodnji obnovljivih izvora energije, a umesto da nam ulaganje u tu sferu bude prioritet, država ulaže u strane investitore koji nam izvoze prljavu industriju. Dok druge države proteruju automobile sa starim motorima, mi ih oberučke prihvatamo, jer su jeftiniji. Koliko koštaju zdrava pluća naše dece? Potreban je sistemski zaokret u ekonomskom pravcu kojim smo krenuli, jer nam aktuelni onemogućava da dobrobit čoveka stavimo iznad profita.

Koliko su ljudi u Srbiji zainteresovani za temu zaštite životne sredine i svesni ovog problema? Živeo si u Kanadi pa možeš da nam porediš sa situacijom tamo.

U Srbiji često čujem da Kanađani mogu da se bave temom zaštite životne sredine zato što su finansijski obezbeđeni, pa “imaju vremena za takve stvari”. Međutim, u Srbiji umamo priliku da vidimo kako upravo u najsiromašnijim krajevima izbijaju pobune protiv onih koji nam uništavaju prirodu, poput pirotskog okruga gde su se svesni i hrabri građani pobunili protiv izgradnje mini-hidroelektrana, o čemu govorim i u “Težini lanaca 3”. Siromašni ne mogu da odlete u krajeve sa čistijim vazduhom kad na aplikaciji primete da je Srbija zagađena, oni nemaju rezervnu državu. S druge strane, u Kanadi je ekološka svest uglavnom usko vezana sa ekonomskim progresom – oni ne razmišljaju o prirodi zato što imaju para, već da bi imali para. Sunce i vetar su besplatni resursi i svako može da ih eksploatiše. Nije li logično da i mi apelujemo na institucije da skroje sistem u kojem će zelena energija otvoriti vrata za nova radna mesta i realan rast privrede?

Film si već prikazao u Americi, Kanadi i Zapadnoj Evropi. Koja je publika stroža, u našoj zemlji ili inostranstvu?

Ja bih rekao da je najstroža publika koja je gledala i moje prethodne filmove, bila ona u našoj zemlji ili inostranstvu. Njihova očekivanja su uvek veća od prvog gledaoca. Uglavnom je ljudima prvi deo “Težine lanaca” omiljeni film koji sam režirao. Neki su mi rekli i da im je to najbolji dokumentarac koji su gledali, pa se svi drugi filmovi na kojima sam radio nekako porede s njim. Mogu reći da je veliki broj ljudi prilazio nakon projekcija “Težine lanaca 3” na Zapadu da mi kaže da je “trojka” još bolja od “jedinice”. Nadam se da će se publika u Srbiji složiti.

Da li imaš tremu kada prikazuješ prvi put film publici?

Uvek. Umetnost ne sme biti samozadovoljna, ona mora voditi računa o publici, jer je publika ta koja daje finalni pečat nekom umetničkom delu. Publika je ta koja zaokružuje svaki moj film.

U vreme Netflixa i drugih platformi za online gledanje filmova kada i blokbasterima opada posećenost u bioskopima, uspeo si da dva meseca ranije rasprodaš beogradsku premijeru iako dokumentarci po pravilu ne važe za bioskopske filmove. Koja je tajna privlačenja publike u bioskopske sale i kako vidiš budućnost bioskopa?

Publika ceni iskrenost. Film može biti i najmaštovitija naučna fantastika, ali ako emocije u filmu nisu iskrene, neće biti uspešan. Pohvale koje sam čuo na račun mojih filmova uglavnom se tiču moje privrženosti istinitosti informacija koje se predstavljaju i načina na koji se prikazuju – dokumentarci moraju da idu u korak sa vremenom i da budu više od pukog informisanja. Moraju biti zabavni. S druge strane, nisam neko ko veruje da će bioskopi nestati, jer čovek je društveno biće i ima potrebu da deli i radost i tugu sa drugima i da razmenjuje mišljenja o temama koje film obrađuje. Šta radimo čim izađemo iz bioskopa? Pitamo osobu ili osobe sa kojima smo došli: “Kako vam se dopao film?” ili sami počnemo da iznosimo utiske. Ljudi ne idu u bioskope samo da bi videli film u sali sa velikim platnom i sjajnim ozvučenjem koje nemaju kod kuće, već da budu deo grupe sa kojom će da podele doživljaj gledanja filma.

Imao si priliku da u svojim filmovima intervjuišeš najvećeg živog filizofa Noama Čomskog i oskarovca Oliver Stouna. Kako si uspeo da dođeš do ljudi koji običnom čoveku deluju nedostižno i kakav je osećaj naći se pored njih?

Svaki intervju ima svoju priču o nastanku, ali ono što je zajedničko svakoj bici za intervju jeste to da sebi zacrtate cilj i odustajete tek nakon što intervjuišete željenog sagovornika ili, pak, kad ga čujete kako lično odbija intervju. Mnogi ljudi deluju nedostižno zato što su okruženi saradnicima koji odlučuju o tome ko će tim ljudima imati pristup, a ko ne. Uvek treba pokušati putem zvaničnih kanala, ali to retko upali, pogotovo kad ste mlad umetnik na početku karijere. Zato je važno uraditi svoj domaći zadatak i istražiti na koji način možete da preskočite postavljene ograde. Iako su, iz mog iskustva, velikani uglavnom predivni ljudi koji iskreno žele da izađu u susret mladim umetnicima, imao sam, nažalost, iskustva i sa onima koji imaju faraonski odnos prema ljudima oko njih, ali takav odnos, zapravo, umanjuje njihovu veličinu. I razočarenje je važno životno iskustvo.

Koliko ti je život i školovanje u Kanadi promenilo poglede i uticalo na posmatranje svakodnevih situacija, ali i globalnih tema? Mnogi mladi ljudi sanjaju o odlasku iz zemlje. Zašto u Kanadi pronalaze sreću koju ne mogu ovde, a šta je tebi tamo nedostajalo za sreću?

Nisam siguran da u Kanadi ljudi pronađu sreću, mislim da samo pronađu tamo sistem koji im ne stvara svakodnevnu nesreću. Po anketama o glavnim uzrocima za napuštanje Srbije među mladima, glavni razlog za odlazak nisu ni male plate ni političari, već sistem. Plate u Kanadi jesu dramatično veće, ali su i mnogi troškovi života dramatično veći. Prosečna kanadska plata od oko 3.000 dolara zvuči kao bajka u Srbiji, ali nakon što u Kanadi platite oko 1.500 za iznajmljivanje stana u iole pristojnijem kraju, 500 za komunalije, 500 za koliko-toliko kvalitetnu hranu i 500 za benzin, razna osiguranja i druge osnovne troškove, shvatate zašto su ljudi tamo mnogo više zaduženi nego u Srbiji. Ipak, tamo sistem funkcioniše – ne treba vam stranka za zaposlenje, napredovaćete ako vredite i radite pošteno i to je ono što nam otima blistave umove. U srednjoj školi u Vankuveru sam shvatio zašto im sistem funkcioniše – deca se od malih nogu uče da budu vredna i poštena. Tako su deca nekada vaspitavana i u Jugoslaviji, kada smo takođe imali ozbiljan sistem (sa manama), dok danas imamo gomilu mana bez sistema. U izboru između ostanka u Kanadi, odnosno uklapanja u njihov sistem, i vraćanja u Srbiju kako bih zajedno sa svojim sunarodnicima menjao truli poredak, presudila je ljubav – u našoj zemlji sam 2011. upoznao svoju sadašnju suprugu Ivanu i sreću sam našao u Beogradu.

Imao si priliku zahvaljujući radu na svojim filmovima da proputuješ mnoge delove sveta. Šta je na tebe ostavilo najveći utisak i gde nisi još bio, a želeo bi?

Zahvalan sam svima koji su me ugostili u gradovima širom sveta gde sam dolazio da predstavim svoje filmove, jer sam dobio mogućnost da upoznam različite kulture, ali i da spoznam šta nas spaja. Pored predivnih ljudi koje sam upoznao, dugo ću pamtiti iskustva poput gledanja čarobne Aurore Borealis na Islandu, maženja malih lavova u Južnoafričkoj Republici i druženja sa Kubancima na urbanim farmama u Havani. Pamtim razgovore sa studentima na Tec de Monterrey univerzitetu u Meksiko Sitiju, kao i sa mladim Baskijcima u Španiji i koliko su bili radoznali da saznaju više o zemlji mog porekla. Znam da to zvuči kao kliše, ali voleo bih da prođem rutom kojom je svojevremeno išao Če Gevara kroz Latinsku Ameriku, da bolje upoznam taj zagonetni kontinent.

Koje bi filmove našim čitaocima preporučio da pogledaju?

Od dokumentaraca svakako “Inside Job” (2010) i “No End In Sight” (2007) Čarlsa Fergusona, kao i “Sicko” (2007), “Bowling for Columbine” (2002) i “Roger and Me” (1989) Majkla Mura. Od novijih igranih filmova je “Joker” (2019) ostavio snažan utisak na mene, kao i “Green Book” (2018), toplo ih preporučujem. A ako nađete malo vremena, pogledajte i “Težinu lanaca 3”.