Nakon 7 nedelja, ovih dana konačno izlazimo iz karantina. Neko se raduje prvoj kafi u omiljenoj bašti, neko odlasku kod frizera, neko šopingu, ali istovremeno sa pozitivnim osećanjima koje kod nas budi vraćanje starom životu, mnogi iz karantina izlaze i zabrinuti, u strahu, nesigurni, ali i sa velikim životnim odlukama i promenama. U toku karantina neki su nabacili višak kilograma, dogodio se veliki broj trudnoća, od kojih su mnoge nažalost neželjene, ali je došlo i do rastanaka.
U samoizolaciji bili smo lišeni prijatelja i dela porodice, druženja, poljubaca i zagrljaja, ali “osuđeni” baš na one sa kojima smo i birali da provedemo život. Još u martu nakon izolacije u Kini, u ovoj zemlji je drastično skočio broj parova koji su odlučili da se razvedu.
Savremeni stil života koji podrazumeva veliki broj profesionalnih, porodičnih, društvenih i kućnih obaveza ostavlja nam veoma malo prostora za zajedničko vreme sa članovima porodice. U toku radne nedelje komunikacija većine bračnih parova svodi se na organizaciju. Jedini period kada porodica provodi zajedničko kvalitetno vreme je godišnji odmor, koji se najčešće provodi na putovanju, u hotelu, izmešten iz svakodnevice, ali neretko su upravo i to periodi kada dolazi do velikih svađa oko problema koji su prethodnih meseci gurani pod tepih.
Međutim, u samoizolaciji, zatvoreni u stanu, sa svakodnevnim obavezama, ali i viškom vremena, bez mogućnosti da izađu sa prijateljima, odu na sport ili u šetnju, parovi su imali dovoljno vremena da se (ponovo) upoznaju. Nervoza zbog zatvorenosti, strah koji vlada zbog epidemije, nemirna deca, rad i školovanje od kuće, nemogućnost da se kućne obaveze i briga o deci povere nekom drugom, doprineli su da se parovi svađaju oko svake sitnice, da nagomilani problemi izađu na površinu i otkriju se sve razlike i neslaganja koja su godinama bila potisnuta.
Dok su se mnogi parovi žalili da im fali vreme koje će posvetiti jedno drugom, u ovom vremenu sa neprirodnim uslovima koje nisu mogli da predvide ni kontrolišu, suočeni sa stresom i pomešanim osećanjima, ispostavilo se da im je upravo brz način života i nedostatak vremena i čuvao brak.
Nesporeći da ovo nisu okolnosti u kojima će isplivati najlepše osobine naše druge polovine zbog kojih smo se i zaljubili u nju, nismo li ipak pristali da budemo zajedno i u dobru i zlu, i zdravlju i bolesti, i za vreme karantina i nakon njega? Partnerstvo je deljenje i sreće i tuge, i strahova i briga, i nemaštane i gubitaka. Ukoliko nam zajedničko vreme dok smo zdravi i imamo krov nad glavom predstavlja izazov, morali bismo da se zapitamo da li bismo bili spremni i na prave žrtve zbog ljubavi o kojima smo nekada čitali i divili im se.
Osim što smo dobili priliku da se upoznamo bolje sa svojim partnerom, dobili smo priliku i da bolje sagledamo sebe, da otkrijemo koliko smo zapravo tolerantni, brižni, požrtvovani i spremni da volimo. Možda nam je korona zapravo poklonila mogućnost da se povežemo sa sobom, da stvari nazovemo pravim imenom i izaberemo da živimo istinu.
