Koliko puta u toku meseca, nedelje, dana, pomislite kako vam nije ni do čega? Iznervira vas loše vreme, gužva u saobraćaju, neprijatan šef, nemirna deca, odsutan muž, težak ispit, plata koja kasni, to što ste se ugojile, nemate volje da se doterate, izađete, sredite stan, promenite posao, igrate se sa decom, skuvate ručak, družite se sa prijateljima. Prođu vam dani u preživljavanju. E pa posle upoznavanja sa Milicom, sigurni smo da ćete reći sebi da nemate ni pravo ni razlog da ne odlučite da živite punim plućima i ostvarite sve svoje snove.

Milica Knežević imala je detinjstvo kao i većina njenih vršnjaka, išla je u školu, trenirala odbojku, imala dečka, družila se, a onda joj se, kada je imala 15 godina, u trenutku život promenio iz korena. Doživela je tešku saobraćajnu nesreću posle koje su se lekari borili za njen život. Bila je prikovana za krevet, a prognoze su bile takve da će u njemu provesti i ostatak života. Davali su joj samo jedan odsto šanse da će ikada moći da pomeri neki od svojih ekstremiteta.

Danas Milica ima 27 godina, radi kao IT stručnjak, završila je master u Americi, za koji je dobila stipendiju, i dalje je sa istim dečkom, osvajala je medalje na beogradskom maratonu, skakala sa padobranom, vodi svoj blog, putuje, vesla, roni, surfuje i u invalidskim je kolicima.

Jasno je zašto smo želeli da porazgovaramo sa njom.

Ono zbog čega smo želeli da te upoznamo sa svojim čitaocima je tvoja neverovatna ljubav prema životu, snaga, energija, hrabrost i optimizam. Upravo “Izaberi da živiš” se i zove blog koji vodiš. Da li si uvek bila takva?

Na neki način jesam oduvek bila neko ko je svestran, volela sam da se oprobam u različitim stvarima (i u školi i van nje), uvek sam tražila načine da dođem do cilja koji zacrtam, ali moj način razmišljanja i uopšte shvatanja života se mnogo promenio nakon nezgode koju sam doživela. Tek tada sam postala svesna koliko život može da bude kratak, da je dovoljan delić sekunde da se život završi ili u potpunosti promeni i nekako sam shvatila da ne želim da protraćim vreme koje imam, već se trudim da ga maksimalno iskoristim.

Da li je postojao neki trenutak u tvom životu kada si se uplašila, izgubila nadu i posustala? Šta je ono što ti je u tim trenucima vraćalo volju?

Naravno da jeste. Mislim da nam se takvi trenuci događaju tokom čitavog života iz raznoraznih razloga. Uvek snagu i volju crpim iz podrške i ljubavi porodice i prijatelja, ali i toga što sam svesna da su život i dobre i loše stvari. Dozvolim sebi i da se isplačem i da podelim ono što me muči sa nekim kome verujem, tražim rešanja za problem ukoliko ga je moguće rešiti ili nalazim načine da se prilagodim i nastavim dalje.

Koliko ti je bilo teško da prihvatiš nove životne okolnosti i šta ti je najviše pomoglo?

Bio je to i jako težak i jako dug proces. Nisam nikako bila spremna za to što mi se dogodilo, mislim da niko nikada nije spreman za tako nešto, ali uz sve te promene sa kojima sam morala da se izborim dodatno su otežavajuće uticali i odnos koji ljudi generalno imaju prema osobama sa invaliditetom, sažaljevanje, nepristupačnost koja je ogroman problem u ovoj državi, nepostojanje sistemske podrške u bolnicama kada vam se dogodi povreda kao što je moja, zdravstvene komplikacije koje su nastale zbog propusta, itd. Ne kažem da postoji situacija u kojoj bi taj proces bio lak, ali je mnogo stvari koje mogu da budu drugačije kako se on ne bi dodatno i bespotrebno otežavao. I u ovoj situaciji su mi najviše pomogli porodica i prijatelji, pa i potpuni neznanci koji su mi pružali i podršku i pomoć u svakom mogućem smislu. Takođe, internet je imao ogroman uticaj na to da uvidim da nije kraj života kada doživite povredu kičmene moždine ili koristite invalidska kolica.

Sa kojom idejom je nastao tvoj blog i ko su tvoji čitaoci?

Dok sam posle povrede završavala vanredno srednju školu zbog nepristupačnosti, uporedo sam bila polaznica škole web novinarstva, a blog je tu nastao kao završni rad. Cilj mi je bio da to bude mesto na kojem će ljudi u sličnoj situaciji moći da vide iskustvo nekoga ko živi sa istom povredom, ali je preraslo u nešto gde delim i dobre i loše stvari kroz koje prolazim, putopise sa putovanja, svoje uspehe i kako sam ih ostvarila, ukazujem na probleme sa kojima se osobe sa invaliditetom suočavaju i trudim se da podignem svest ljudi kada je reč o životu sa invaliditetom u svakom mogućem smislu. A pored toga, dao mi je moć da iskažem i koristim svoj glas, da utičem na različite pozitivne promene, da kreiram sadržaj koji ima vrednost i za mene i za druge ljude. Statistika kaže da su moji čitaoci najvećim delom mladi ljudi između 18 i 35 godina, kao i da su to većinski žene, ali ja bih rekla da me čitaju ljudi sa kojima zajedno rastem razmenjujući znanja, iskustva i poglede na život.

Kako si izabrala naziv svog bloga i moto po kome i živiš?

Istina je da nisam imala pojma kakav naziv da dam blogu, i prvobitno je urađen pod nazivom Milica Knežević, ali nakon razgovora sa jednim od mentora u školi novinarstva – Veroljubom Zmijancem, kada sam mu predstavila svoju ideju i šta želim time da postignem dao mi je predlog da razmislim malo više o nazivu i osmislim nešto što će ljudi lako zapamtiti, a što će biti zajedničko za sve te ideje. Tu sam shvatila da ljudima najviše želim da prenesem poruku da život vredi zaista živeti, suočiti se sa problemima i strahovima, pomerati svoje granice, istraživiti i sebe i sve(t) oko sebe, a ne samo preživljavati kako to često svesno ili nesvesno činimo. I tako je došlo do – Izaberi da živiš.

Školovala si se u Americi. Mnogi mladi, a pre svega njihovi roditelji nemaju hrabrosti da se odluče na to, a ti si uprkos svim preprekama živela sama na drugom kraju sveta. Kako si se odlučila na to i kakve uspomene nosiš iz ovog perioda života?

Odlazak u Ameriku na studije je bio ogroman iskorak iz moje zone komfora i iskustvo koje mi je promenilo život na bolje u svakom smislu. Godinama ranije sam znala za stipendiju koju dodeljuje američka vlada studentima širom sveta, gde su i dve stipendije namenjene za studente iz Srbije i želela sam da konkurišem i vidim dokle ću stići kada za to dođe vreme. Znala sam da u Americi imaju mnogo uređenije sisteme podrške za studente sa invaliditetom i da je pristupačnost na mnogo višem nivou nego što je to slučaj kod nas i to me ohrabrilo da napravim korak i odem da živim sama na drugom kraju sveta prvi put 8 godina nakon povrede. Čitavo to iskustvo mi je pomoglo da se osamostalim, učim od ljudi koji su zaista stručnjaci sa ogromnim iskustvom, da putujem sama, da se razvijam i profesionalno i privatno, da naučim više o različitim sistemima podrške za osobe sa invaliditetom, da iskusim kako je živeti u okruženju u kojem nisam diskriminisana na svakom koraku, da upoznam ljude iz gotovo svih krajeva sveta, da se osnažim.

Mnogi od nas svakodnevno se žale na različite probleme koje imaju. Sigurno si ih imala i ti u prvih 15 godina svog života. Međutim, sećaš li se trenutka u kom si pomislila koliko su tvoji problemi do trenutka nesreće bili mali i rešivi?

Ne mogu da kažem da moj život pre nezgode nije bio sa problemima, naprotiv bilo ih je i ozbiljnih i manje ozbiljnih, neki od njih su se nastavili i nakon nezgode. Samo je dodatno to što sam dobila još neke probleme. Ne volim da vršim poređenje u smislu da je nešto kroz šta sam prošla ili kroz šta neko drugi sada prolazi manji problem od problema koje sam imala zbog povrede. Prosto svako gleda različito na stvari koje mu se dešavaju i nešto što meni deluje kao mali problem i da nije vredno ni da razmišljam o tome, nekome drugom je to stvar sa kojom se bori ko zna koliko dugo, i oba slučaja su skroz okej. Ali svakako da me je nezgoda naučila da neke obične svakodnevne stvari vrednujem više i da ne dozvolim da me problemi, kakvi god oni bili, drže dalje od svega lepog što život ima da ponudi.

Posebno nam je romantična ljubav između tebe i tvog dečka koja je opstala od tinejdžerskih dana do danas. Veze se, ali i brakovi danas nažalost prekidaju kod prvih problema, ali vaša ljubav je pokazala da je jača od svih problema. Koja je tajna?

Oboje smo bili baš mladi kada smo se upoznali, tek nešto malo više od godinu dana zajedno kada sam doživela nezgodu i sigurna sam da nismo imali pojma gde će nas život odvesti. Ali ostali smo jedno uz drugo kroz sve dobro i loše, podržavamo se, tražimo rešenja, budemo rame za plakanje, prosto smo i tada želeli da kroz život idemo zajedno i to nas je dovelo do toga da smo i 12 godina kasnije jedno pored drugog i da planiramo venčanje.

Iako ne želiš da te iko posmatra kroz tvoj invaliditet, već kroz osobu koja si bila i ostala, na svom blogu baviš se i problemima sa kojima se suočavaju osobe sa invaliditetom. Već svi znamo da je naša zemlja nažalost veoma nepristupačna za kolica. Šta je ono što tebi najviše smeta i na koji način misliš da svi možemo da utičemo na nadležne institucije da se ovaj problem reši? Ti si se izborila da se na tvom fakultetu napravi lift, što je dokaz da ipak svako od nas ima veću moć nego što misli. Da li je upravo fizička nedostupnost najveći problem ili smatraš da se osobe sa invaliditetom sreću i sa drugim vrstama problema?

Ja nikada ne poričem svoj invaliditet, jer on jeste deo mene, samo uvek pričam o tome da invaliditet nikako nije sve što čini jednu osobu, tu su i snovi, želje, znanja, iskustva, ideje, razmišljanja, borbe, pobede i porazi, emocije, uspesi i sve ono što čini bilo koje ljudsko biće. Internet mi je dao moć da mogu da pričam i o problemima sa kojima se susrećem, a koji imaju uticaj na veliki broj ljudi. Ne mogu reći da su svi problemi isti za sve osobe sa invaliditetom, ali diskriminacija i nepristupačnost (u svakom mogućem smislu – arhitektonska, nepristupačnost u pogledu informacija, pružanja usluga, itd.) su nešto sa čime se svi suočavamo svakodnevno. Ono što meni najviše smeta jeste što su mi uskraćena osnovna ljudska prava, počev od prava na slobodu, jer slobodno kretanje (bilo da je šetnja ulicom, odlazak kod lekara, u školu, na posao, gde god) i invalidska kolica u ovoj državi nisu baš najbolji prijatelji. Sa jedne strane ponosna sam što sam se izborila za pristupačnost za korisnike kolica ili osobe koje se iz bilo kog razloga otežano kreću, ali sa druge strane poražavajuće je da na takav način, apelujući godinama i uz medijski pritisak, treba da rešavamo pojedinačne probleme, kada su ti problemi sistemski. I dalje je užasno mali broj obrazovnih institucija koje mogu reći da su u potpunosti ili delimično pristupačne.

Uvek postoje načini da se utiče, pre svega insistiranjem da se zakon sprovodi onako kako treba, nepristajanjem da budemo ili da neko drugi bude tretiran kao manje vredan zbog svoje različitosti, neparkiranjem automobila na trotoar ili mesta namenjena za osobe sa invaliditetom kada nemate potrebe za takvim mestom, nesažaljevanjem.

Da li imaš još neke neostvarene želje i snove? Svakako smo sigurni da ćeš ih ostvariti jer si do sad dokazala da za tebe ne postoji nemoguće.

Imam ih mnogo i ta lista se uvek dopunjava i menja. A nekako i snovi i želje idu pod ruku sa “Izaberi da živiš“, jer život bez njih ni nema smisla.